Logo

logo

Glavni meni

Одборници некад и сад

 

Zdravko Miovcic

Читам нашу кућну копију мемоара професора Сретена Миовчића, брата мог ђеда Митра. Сретен је био први школован човјек у нашој породици и у цијелом трновском крају, подно Трескавице код Сарајева. Практично се сам одшколовао, подучавајући имућну дјецу, и тако завршио факултет и постао грађевински инжењер подобро прије 2. свјетског рада, стичући титулу која је дуго година послије тог рата имала магичан призвук нечега што више није било достижно – „предратни инжењер“. Ни прије ни послије тог рата није био члан Комунистичке партије ни Савеза комуниста. Политиком се није бавио, а налазио се на кључним дужностима у периоду послијератне обнове, успјешно водећи и завршавајући пројекте који су изгледали као немогућа мисија у тим оскудним временима. Господствен, висок и лијеп мушкарац, строг предавач и угледан грађанин Сарајева, никада није ни магистрирао ни докторирао, а имао је статус редовног професора и шефа катедре за дрвене конструкције на Грађевинском факултету у Сарајеву до краја свог дугог живота.

Пише, дакле, Сретен Миовчић о времену послије 1. свјетског рата („Великог рата“), о времену Краљевине, када је његов отац, а мој прађед Максим из села Ледића, био одборник у општини Трново, која се налази тридесетак километара од Сарајева. Одборници тада нису били бирани од народа, већ им је та функција придодата уз главну „функцију“ старјешине села, наслијеђену још из турског вакта, када су их називали сеоским кнезовима. Старјешина села је представљао локалног пресудитеља и прву личност села. Уз то, Краљевина га је истовремено користила и као одборника – овлаштеног представника народа у локалној управи. Тако су одборници били најугледнији и најимућнији домаћини, уз то праведни и објективни. За одборнички рад нису добивали никакву надокнаду, обављали су га добровољно, односно волонтерски, како би се то данас рекло. Сједнице су одржаване недјељом, када нису радили посао од којег су живјели, већ су долазили у варош у цркву или у џамију, па онда на сједницу општинске скупштине. Уз то, одборници су тада били без школе, неки од њих су, самоуци, знали понешто прочитати и потписати се. Знали су да рачунају онолико колико им је требало, углавном претварајући цијену нечега у вриједност оваца. Ипак, по данашњим нормама, били су неписмени.

Једном се Сретен придружио свом оцу, који је са првим домаћинима из два сусједна села, Османом Крупалијом из Дујмовића и Зејнилом Мулаосмановићем из Дејчића, ишао пјешке до Трнова, прво сваки у своју богомољу, па онда заједно у Општину. Пјешачили би подобро више од једног сата до Трнова и успут се договарали како ће, као одборници, заступати интересе својих села и њихових становника на предстојећој сједници. Тог дана су, према Сретеновом сјећању, на дневном реду биле двије тачке: прва о увођењу телефона у зграду Општине, друга о увођењу пореза „главарина“ за поправљање и опремање општинских просторија. Предлагач је кратко изложио потребе за увођењем телефона у општинске просторије и трошкове које је требало некако покрити. Након краће дискусије, одборници су одбили тај приједлог, сматрајући да је јефтиније и лакше да се пар пута у току дана (колико су тада били чести телефонски позиви) пређе пар метара до Поште у непосредном сусједству, него да се уводи телефон и тиме стварају нови трошкови.

За другу тачку предлагач је прво образложио неопходност да се дио општинских просторија реновира и опреми, онда изнио предмјер и предрачун радова и опреме, те предложио да се за покриће тих трошкова разреже једнократни порез „главарина“, по мушкој глави (општинске власти су тада имале право да уводе порезе за покриће својих трошкова). Међу одборницима је настао тајац. „Пуше, одбијају димове, а ништа не говоре“, пише Сретен. Тајац је прекинуо Осман Крупалија и изнио практично заједнички став њих тројице као одборника села Ледића, Дујмовића и Дејчића, прихватајући оправданост реновирања и опремања просторија и припадајућих трошкова, али и одбијајући предложени вид пореза. Рекао је да би увођењем пореза по мушкој глави највише платили најсиромашнији (и тада су сиромашни имали више дјеце од имућних) и да „није право да плати 5 динара и онај који нема баш ништа и онај други који има доста стоке и добру земљу“. Предложио је да се умјесто „главарине“ уведе „пашарина“, дакле порез по глави стоке која пасе. Не могу а да не наведем дословно како је записано у Сретеновом сјећању: „Образлаже свој приједлог упоредним рачуном да би његова кућа платила мање главарине од комшије. Комшија има неколико пута мање стоке него он. Каже и да, ако имамо користи од Општине, имамо је јер стока пасе општинске пашњаке, а мушке главе не пасу траву. Тако тумачи корист од државне имовине“.

Одборници су, истина, били неписмени, али су знали да рачунају и да бирају добра рјешења. Брзо су прорачунали двије ствари: колико би се којим порезом прикупило средстава и колико би сами одборници платили по једној и по другој варијанти. Испало је да би „пашарином“ било прикупљено више средстава и да би по тој варијанти одборници знатно више платили него по варијанти „главарине“. Резултат вјероватно погађате, јер се ради о временима кад су одборници, макар и неписмени, радећи волонтерски свој одборнички посао, знатно више држали до интереса оних које су представљали него до свог личног интереса: једногласно је изабрана варијанта „пашарине“, знатно неповољнија по одборнике, али и знатно повољнија за оне које су они представљали.

Сретен тај одломак својих сјећања завршава овако: „Прошло је много времена. Послије другог свјетског рата и ја сам био изабран за одборника града Сарајева. Упоређивао сам наше понашање према грађанима и понашање оних старих одборника који су прекрајали одлуке Општине. Уочио сам да су моји савременици били лошији одборници него они раније описани. Разлика је била очигледна. Они стари су познавали све људе које су представљали и постављали су се према њима. Ми нисмо познавали никога осим себе и постављали смо се према себи. Уколико је неки проблем кога смо третирали штетио нашем интересу сви смo били против. У нашем саставу су били радници и интелектуалци, углавном писмени људи. У оном старом саставу су били неписмени или у најбољем случају самоуки. Разлика у свему“.

Како ствари стоје данас и овдје? Зашто ова кратка истинита прича изгледа скоро невјероватна? Шта се још промијенило, осим што су сви одборници школовани, што их грађани директно бирају, што су плаћени за представљање народа у локалној управи, што су ријетки они међу њима који иоле познају оне које представљају... И може ли се нешто поправити, а да се не враћамо на оно што је неповратно прошло и што већ неумитно блиједи у ријетким кућним копијама случајно записаних сјећања.

Не знам, а чини ми се да од одговора на ова питања у доброј мјери зависи наш свакодневни живот и одлуке млађих да ли ће живјети овдје или негдје далеко одавде.

Здравко Миовчић

Pin It

Pisite nam

 znak pisite nam